Kako da pružimo podršku osobi oboleloj od karcinoma?

Lekari su tu da pruže najvredniju pomoć obolelom od karcinoma. Svi ostali, neprofesionalci, takođe mogu da pomognu, a time pomognu i lečenje.

Pomoć laika je drugačija od stručne, lekarske pomoći. Stručnjaci imaju promišljene pristupe, proceduru, metode, sistematični su, pripremaju se za pružanje te vrste pomoći godinama. Laici sve to nisu. Oni mogu biti zatečeni, iznenađeni, uplašeni, zabrinuti, nespretni, nepromišljeni... I to je sve prirodno. Ali, kada prođe prvi talas šoka i kada prikupe svoju snagu za koju znaju da će biti porebna osobi koja je obolela, pojedinci iz neposrednog okruženja obolelog mogu i umeju biti takođe sistematični, informisani i posvećeni.

Najveću podršku mogu pružiti partneri jedan drugome u svim životnim iskušenjima, pa i u ovom. Istraživanja pokazuju da dobar partnerski odnos u kome se partneri međusobno podržavaju može smanjiti stres izazvan različitim događajima unutar ili van porodice. Kada osoba zna da će joj partner pružiti adekvatnu podršku, emocionalnu i praktičnu, otpornost na stres izazvan ozbiljnim oboljenjem će bitni znatno veća. Ostali članovi porodice, računajući i odraslu decu,  mogu i obično i pružaju podršku u skladu sa svojim sposobnostima.

Jedan  oblik podrške se odvija na emocionalnom planu, kroz prihvatanje, razumevanje, razgovor. Empatija je neophodna u ovoj komunikaciji. Ako osetite da sami ne možete da kontrolišete osećanja koja se u vama rađaju kroz empatiju sa obolelim, povucite se malo dok ne pronađete snagu i obradite sopstvene emocije. Ukoliko i sami budete dugo pod intenzivnim emocijama, nećete moći da pomognete dragoj osobi na adekvatan način. Pored empatije, u komunikaciji sa nekim ko ima tako ozbiljan problem važno je praktikovati „aktivno slušanje“. Šta to znači? Probati razumeti tačno ono što je osoba htela da kaže. Ne treba je  prekidati  dok govori. Ne treba dovršavati svojim rečima ono što mislite da je htela da kaže, već  je treba pustiti da vam prenese svoje misli i osećanja i pokušati da ponovite svojim rečima onako kako ste je vi razumeli. Postavite pitanje ukoliko vam se učinini da niste najbolje razumeli. Ne govoriti „znam“ , jer ne znate, možete samo da pretpostavite.  Čak i ako ste doživeli nešto slično, svako svoju muku oseća na svoj način, a razgovor postoji da bi saznali kako se baš ta osoba oseća i kako joj možemo pomoći. 

Drugi oblik pružanja podrške odvija se kroz davanje saveta i informacija. U našem narodu se obično  svi razumeju u sve, nema oblasti u kojoj ne možemo savetovati i govoriti drugome šta bi trebalo da radi. Kada je u pitanje zdravlje, odnosno, ozbiljno oboljenje i njegov tretman, moramo se kontrolisati po pitanju davanja saveta. Sa druge strane, jedan od izvora strepnje i nesigurnosti kod ljudi, u ovom slučaju obolelog, jeste nedostatak relevantnih i sigurnih (proverenih) informacija koji se još više povećava prilivom kontradiktornih informacija. Ako je osoba bila hospitalizovana, verovatno je, htela - ne htela, upila veliki broj informacija i saveta od drugih pacijenata, njihove rodbine, medicinskih radnika i lekara ili je načula usput, pa sama sklopila priču i odgovore na neka svoja pitanja. Kada do jedne osobe dođe nekoliko različitih informacija o sadržaju koji je za nju veoma važan, neminovno se javlja nepoverenje u društvo, u sistem u kome ona treba da se snađe i donese nekakvu odluku za sebe. Osećaj nemoći, ljutnje i besa, beznadežnosti i konfuzije mogu preplaviti  obolelog . Zato je podrška u smislu davanja proverenih informacija, povezivanja sa nekim ko jeste  izvor pravih informacija i zaštita obolelog od netačnih i kvazi - saveta je jako bitno. Ukoliko smo u mogućnosti da joj u tome pomognemo možemo je osnažiti  i poštedeti je nepotrebnog dodatnog stresa.  

Kada razumemo kako se osoba oseća i u kojoj sferi funkcionisanja sada ima nejviše teškoća, možemo da ponudimo određenu praktičnu pomoć. Ukoliko je to moguće, možemo se dogovoriti sa njom na koji način i na koje vreme ćemo obavljati neku aktivnost umesto nje, kako bi se ona osećala manje loše zbog našeg angažovanja. Koliko god da ste bliski i da je osoba svesna svog trenutnog stanja, nikome ko prima pomoć  nije ugodno i prijatno. Čak se može osećati i kao vaš dužnik. Ukoliko želi nešto za uzvrat da učini ili dâ, prihvatite to.  Tako će se osećati manje zavisnom i podređenom u odnosu na vas.

-          Razumevanje , prihvatanje, razgovor, empatija

-          San i odmor, mir u kući, praktična pomoć

-          Održavanje određenog nivoa kvaliteta života, u skladu sa ograničenjima

-          Održavanje partnerske i roditeljske uloge

-          Sigurnost - povratak osećaja kontrole nad sopstvenim životom

-          Podrška u prevazilaženju osećanja straha , strepnje, beznadežnosti

-          Održavanje samopoštovanja i dostojanstva

Podrška ljudi iz neposrednog okruženja pomaže osobi da se izbori sa bolovima i tegobama, svakodnevnim obavezama i samim tretmanom u procesu lečenja. Takođe, smanjuje rizik od samoizolacije obolelog, povlačenja, razvoja depresije i drugih zdravstvenih i egzistencijalnih problema. Imajmo u vidu da često „nevolja nikada ne ide sama“ , pa se dešava da kriza izazvana ozbiljnim zdravstvenim problemom „povuče“ sa sobom druge probleme , pre svega finansijske, jer osim smanjene radne sposobnosti i manje zarade u tom periodu i samo lečenje i nega zahtevaju ekonomska ulaganja.

Osim profesionalne pomoći, lečenja i pomoći laika iz neposrednog okruženja obolelog i stanje u kojem je osobu oboljenje „zateklo“ takođe može uticati na način njene borbe sa bolešću. Bolje će se snaći one osobe koje imaju rešena osnovna životna pitanja, koja su imala izvesnu stabilnost i proverene načine izlaženja na kraj sa nepredvidivim, stresnim događajima i pre oboljevanja. Isto važi i za mrežu socijalne podrške. Jedan od pokazatelja dobre strategije za prevazilaženje stresnih situacija jeste izgradnja i adekvatno  korišćenje mreže socijalne podrške. Pokazalo se da je kvalitet mreže socijalne podrške važniji od kvantiteta, dakle, nije neophodno da osoba ima veliki broj ljudi oko sebe koji joj mogu pružiti odgovarajuću podršku, već da ta podrška bude adekvatna, odnosno da odgovara potrebama pojedinca. Prethodna hronična oboljenja i psihička stanja takođe imaju uticaja na sposobnost osobe da se izbori sa novonastalom krizom izazvanom ozbiljnim oboljenjem. Kada hoćemo da pomognemo obolelom ne smemo izgubiti iz vida njena prethodna stanja i kapacitete.   

Dobri načini borbe protiv stresa izazvanog ozbiljnim oboljenjem uključuju  aktivno učešće obolelog u sprovođenju nege, saradnju sa lekarskim timom i angažovanje pojedinca u angažovanju drugih koji žele da mu pomognu i podrže. To znači da je osoba prihvatila svoju poziciju, ali i da misli na svoju budućnost, odnosno, želi i veruje da će joj biti bolje. Jedna od reakcija jeste negiranje ozbiljnosti oboljenja, svrsishodnosti tretmana i intervencija, kao i određenog načina ponašanja u skladu sa tim. Prebacivanje dosadašnjih aktivnosti  obolelog na druge jeste dodatni stres pored fizičkih bolova i tegoba koje bolest nosi. Privremeno ili trajno napuštaje određenih aktivnosti u odnosu prema deci, kući, poslu, doživljava se kao napuštanje vrlo važnih uloga koje osoba ima u funkcionisanju porodice i društva. Zbog toga prihvatanje praktične pomoći nije tako jednostavno kao što drugima izgleda. Ponekad pokušavamo i da ubedimo obolelog da to za nas nije ništa, da nam ne predstavlja problem . Ali moramo da razumemo da za nju to nije „ništa“, već golim okom  i na daleko vidljiva njena nemoć. Zbog toga ne treba insistirati, ali ni odustajati, ne treba zaboraviti da drugom prilikom ili na drugačiji način ponovo ponudimo svoj predlog. Moramo imati u vidu da nije prijatno biti u toj poziciji. Dobro je da članovi najuže porodice, ako je potrebno i u razgovoru sa lekarima, pravilno procene koja je zaista moć obolelog i preporučena  aktivnost, te mu nikako ne umanjivati realne kapacitete ili stavljati u poziciju zavisne osobe ako ona to trenutno nije.    

Članovi porodice i prijatelji koji pružaju psihosocijalnu podršku obolelom, takođe bi trebalo da prepoznaju svoja ograničenja. Za osobu koja prima našu pomoć je od velikog značaja da budemo realni u proceni sopstvenih moći i znanja. Sama želja i potreba da se pomogne drugome, ponekad mogu da zamagle sliku naših realnih sposobnosti i možda čak naprave i štetu. Bez obzira što nismo profesionalci, moramo se držati osnovnog pravila, a to je da ne nanesemo štetu ni sebi ni drugome u želji da pomognemo.

Tipični primeri grešaka su:

-         obećavanje nečega što nismo sigurni da zaista možemo da ispunimo

-         davanje neproverenih informacija i saveta  vezanih za tretman i oporavak (što obolelu osobu   može skrenuti sa pravog puta i oduzeti joj dragoceno vreme lečenja)

-         pružanje pomoći u razmerama i intenzitetu koji ugrožava nas i naše zdravlje

-    -    emocionalne reakcije i taktike pomagača koje mogu da opterete obolelu osobu u smislu stvaranja dodatnih emocionalnih  uzbuđenja i konflikata

Najdelotvornija je takva podrška koja je u skladu sa trenutnim potrebama osobe. Možemo da kažemo da je obolelom najpotrebnije saznanje i uverenje da ste tu za njega. Ako ne znate kako biste mogli da pomognete i da li ona uopšte želi od vas pomoć, možete za početak, na sebi svojstven način  dati do znanja oboleloj osobi da ste tu i da može računati na vašu podršku u trenutku kada joj bude trebala. Ako ne znate šta biste uradili, kako se osoba trenutno oseća i šta joj je potrebno, pitajte je i budite spremni da prihvatite odgovor. Probajte da shvatite koja potreba stoji iza ponašanja obelog i šta možete da mu pružite u ovom trenutku.

 Autor teksta: Marijana Vilimonović, psiholog savetnik