Nesporazumi vezani za stres mogu u našim životima da proizvedu više toga nego što mislimo. Evo šest tačaka koje nudi American Psichological Association, koje će vam pomoći da razbijete uobičajene predrasuse o stresu, i malo smernica koje vam mogu pomoći u preuzimanju pozitivne i produktivne akcije u pravcu smanjenja ukupnog stresa u vašem životu.

Mit # 1: Stres je isti za sve.

Nije istina. Svako od nas ima različit prag kada nešto počinje da nas pogađa, a mi svi ne reagujemo na stres na isti način. Neki ljudi će se povući; neki ljudi doživljavaju anksioznost; neki gube smirenost. Identifikovanje šta je za nas okidač za stres i koje je naše uobičajeno ponašanje pod stresom su ključni prvi koraci u razvoju uspešnog upravljanja stresom .

Mit # 2: Stres je loš.

Stres može biti loš, ali nije uvek. U stvari, u nekim slučajevima, stres može pomoći da se prežive opasne situacije (normalnan je odgovor „bori ili beži“). Stres može biti veliki motivator da se stvari dovedu do kraja. Da li je stres "dobar" ili "loš" ima više veze sa količinom stresa u našem životu i načinom na koji njime upravljamo, nego sa prostom pozitivnim ili negativnom predznakom koji on sam po sebi ima.

Mit # 3: Stres je svuda, tako da samo treba živeti sa njim.

Mnogi aspekti današnjeg sveta (loša privreda, puno radnih sati, previše obaveza, itd) mogu kod mnogih ljudi dovesti do povećanja stresa. Ali stres nije svuda i ne morate ga jednostavno prihvatiti. Možete oblikovati svoj život tako da imate vreme tokom dana koje je oslobođeno stresa. Takođe možete razviti efikasnu strategiju za prevazilaženje iskustava u svom životu koje smo doživeli kao stresne. Određivanje prioriteta, razbijanje složenih zadataka na manje, jednostavnije projekte, i efikasne strategije upravljanja vremenom su samo neki od načina za smanjenje stresa.

Mit # 4: Najpopularniji strategije za smanjenje stresa su najbolji.

To je opasan mit , jer dovodi ljude koji u njega veruju u situaciju da se uključe u aktivnosti koje „bi trebalo“ da ih oslobode stresa, iako te strategije ne moraju biti efikasne za njih, njihov način života i osobine ličnost. Ne postoji jedan program za upravljanje stresom koji odgovara svima. Mnogi od mojih klijenata smatraju da je joga izuzetno stresna, dok je za ostale način da se smanji stres. Najbolji plan za regulaciju stresa je onaj koji odgovara vašim jedinstvenim potrebama i interesima. Ukoliko pokušate da na silu uvedete određene načine upravljanje stresom u svom životu, jer se čini da dobro rade kod drugih, vi ćete verovatno pre povećati stres nego ga umanjiti.

Mit # 5: Nema simptoma, nema stresa.

Nije istina. Odsustvo simptoma nije isto sto i odsustvo stresa. Tokom vremena, hronični stres će na kraju dovesti um i telo do prvih znakova istrošenosti (umor, gubitak produktivnosti, zaboravnosti, itd). Ali to može da traje godinama, ponekad decenijama. Nemojte ignorisati stres u svom životu samo zato što ne patite u ovom trenutku. Ranije razvijanje zdravih načina za upravljanja stresom pomoći će vam da bolje prođete kroz periode sa više izazova, kada se oni pojave.

Mit # 6: Samo glavni simptomi stresa zahtevaju pažnju.

Ako se ne upravlja stresom na efikasan način, manji simtomi će se na kraju pretvoriti u glavne simptome stresa. Na manje znakove stresa (glavobolja, osećaj umora, itd), gledam kao na zastavu upozorenja.

Najvažnije je da zapamtite da iako postoji mnogo načina da se smanji stres, ključ za efikasno upravljanje stresom je retko neki sedmodnevni ili mesečni program koji nam govori šta da radimo da se opustimo ili kako da nađemo "ravnotežu". Ključ je u otkrivanju svog programa upravljanja stresom, onaj koji radi za nas i naš životni stil, a zatim i obavezi da ga ugradimo u svoj život.

Autor: Dr. Sherrie Bourg Carter Psy.D.

Izvor: www.psychologytoday.com

O postojanju veze između psihičkih stanja ( raspoloženja) i stanja organizma (tela) govorili su još i stari Grci. Znali su da snažne emocije kao što su žalost, strah, bes, mogu izazvati telesne poremećaje i oboljenja. Prvi koreni psihosomatske medicine postojali su još tada.

"Najveća je greška u lečenju bolesti što postoje lekari za telo i lekari za dušu, a ipak je to dvoje jedno i nedeljivo." Platon (427 p.n.e. - 347 p.n.e.)

Dalja zapažanja lekara, tj.njihova klinička iskustva, pružila su podršku psihosomatskom pristupu u medicini. I pored toga , ozbiljna primena ovog pristupa u teoriji i praksi savremene medicine započela je tek polovinom 20.veka.

Termin psihosomatski poremećaj upotrebio je prvi J.Heintoth 1818. godine za nesanicu izazvanu psihogenim činiocima. Dalji razvoj koncepcija o psihosomatskim poremećajima i bolestima tekao je prilično sporo sve do polovine 20.veka tj. do doprinosa koje su dali psihoanalitičari, neurofiziolozi i posebno psihofiziolozi.

Psihosomatski pristup u medicini predstavlja začetak savremenog holističkog pristupa u medicinskoj teoriji i praksi, koji zahteva striktno poštovanje svih dimenzija čovekovog bića. Osnovni postulat ovog pristupa jeste da je čovek jedinstveno i nedeljivo biološko, psihološko i socijalno biće. Psihički, odnosno psihosocijalni činioci su od većeg značaja za nastanak , tok i ishod praktično svih bolesti. Ovde se otvara polje gde se sreću medicina, psihologija i sociologija. Svaka bolest u svom nastanku ima nešto emocionalno. Nema grane medicine gde pri proučavanju uzroka bolesti ne mogu naći psihički motivi. Nema osobe koja nije nikada imala tegobu izazvanu jakom emocijom, nervozom, stresom.

Najčešće psihosomatske tegobe su:

problemi sa sistemom za varenje, pojačano lučenje želudačnog soka, proliv, zatvor; lupanje srca, povećan krvni pritisak; brinhijalna astma , gubitak glasa, poremećaj disanja; migrene; poremećaj rada žlezda, poremećaj menstrualnog ciklusa, pojava preterane gojaznosti; oboljenja urinarnog trakta, impotencija... Lista psihosomatskih oboljenja je sve duža saznanjem da psiha utiče na rad imunog sistema. Pod dejstvom promena koje psihostres pravi u organizmu dolazi do pada imunog sistema, što dovodi do povećane osetljivosti na viruse i bakterije i oboljevanja. Takođe može doći i do razvoja autoimunih bolesti.

Većina bakterijskih i virusnih infekcija se danas uspešno leči. Problem je porast hroničnih bolesti koje su neizlečive, kao što su bolesti srca, kancer, dijabetes... Smatra se da upravo u nastanku hroničnih bolesti značajnu ulogu igraju psihološki i socijalni faktori.

Istraživanja u ovoj oblasti nedvosmisleno dokazuju da ova veza zaista postoji. Zove se komplikovano i zaista jeste komplikovana kada sagledamo koji sve elementi u njoj učestvuju -psihoneuroendokrinoimunološka mreža. Znamo i da je ova složena mreže dvosmerna, naš um deluje na telo, ali i telo na um. Misli, preko nervnog i endokrinog sistema deluju na mišiće , tkiva, organe, što može dovesti do njihove disfunkcije (psihosomatskog poremećaja) ili do strukturalnih promena pojedinih organa i sistema, što nazivamo psihosomatskim oboljenjem.

Informisanje

Prirodno je da će deca tražiti informacije, svakako će čuti nešto o tome od druge dece, odraslih, iz medija ili na mrežama.

Neke informacije neće biti tačne.

Prvo pitajte šta znaju o događaju ili šta ima je jasno da se dogodilo. Tako ćete steći uvid u to šta znaju, kako su razumeli događaj i da li imaju dezinformacije ili pretpostavke koje tumače kao znanje. U odnosu na to možete korigovati informacije ili dopuniti.

Govorite isključivo istinu. Nemojte štiti dete lažima.

Govorite jednostavno, kratko, jasno. Prilagođeno uzrastu deteta.

Starija deca će možda tražiti više informacija, više detalja, analizu događaja i sagledavanje iz više uglova.

Osećanja

Deca mogu različito reagovati u zavisnosti od temperamenta, uzrasta i ličnog iskustva vezanog za događaj.

Važno je da se u razgovoru da prostor ispoljavanju, prepoznavanju i verbalizaciji njihovih osećanja. Moguća su različita osećanja, tuga, strah, zbunjenost, briga , krivica, zabrinutost, uznemirenost..moguće je da dete nema trenutno kontakt sa svojim osećanjima. Važno je da sve ove rekcije budu prihvaćene kao uobičajene reakcije na ovakav događaj. Kroz razgovor osećanja se mogu menjati ili ublažiti.

Potrudite se da održati sliku sveta kao dobrog i sigurnog mesta , sa dešavanjima koja su loša, ponašanjem i stanjima ljudi koja su loša. Uverie dete da će škola, policija i vlada uraditi sve da se to ne ponovi.

Podsetiti dete da može biti bezbedno u svojoj školi, kući , sa vršnjacima.

Porodice i odrasli koji razgovaraju sa decom prvo se suočavaju sa svojim emocijama i stabilacijom svojih reakcija.

Održavajte bliske odnose , osnažite odnose deteta sa bližnjima, sa porodicom i drugom decom u porodici.

Ponašanje

Održavajte rutinu koliko je moguće.

Korisno je da dete ima informacije ali nije korisno biti izložen njima. Ugasite tv, telefone, mreže, koliko je to moguće smanajite izlaganje deteta informacijama, slikama i pričama vezanih za događaj. Umesto toga okupite porodicu i provodite vreme zajedno.

Česta pitanja:

Da li sam mogao to da sprečim?

Iako je očigledno da nisu mogli normalno je da se ovakva misao stvara. Kao i "da li je moglo smanjiti štetu". Treba reći detetu da je to uobičajena reakcija na ovakav događaj i da da bismo svi želeli da smo mogli to da sprečimo. Usmeriti temu ka budućim aktivnostima u pravcu ličnog angažovanja u zajednici ili školi na temu nenasilja.

Ko je kriv?

Uobičajeno je da se razmišljanje o ovakvom događaju kreće u nekom momentu u pravcu traženja ili identifikovanja krivca. Najčešće se to odnosi na porodicu počinioca, širi društveni sistem i kontekst, uticaj interneta i mreža, uticaj kulture i sl. Traženje krivca na neki način služi uspostavljanju kontrole nad situacijom i oslobađanju ličnog doživljaja krivice. Važno je znati da su ovakvi događaji incidenti koji su komplikovani za razumevanje, kao i ljudska stanja, ponašanja i različiti faktori koji do toga dovode. Važno je znati da pojedinac, počinilac, ne prestavlja celu grupu, po uzrastu, polu ili bilo kojoj drugoj odrednici ili grupi kojoj pripada, da je on indiviua sa svojim specifičnostima i da verovatno ne znamo sve o tome.

Kako može da pomogne?

Tako što će pomoći sebi- da kaže kada je uznemireno, uplašeno ili kada ima neke misli, slike ili razmišljanja koje ga uznemiravaju.

Teko što će pomoći drugima – drugoj deci, preživelima

Da li u razgovoru sa detetom mogu da pogrešim?

Ne brinite što nemate savršenu rečenicu. Slušajte, primite sve što dete iznosi bez osuđivanja ili zabrane na neka osećanja. Odgovarajte jasno, kratko, direktvo, nedvosmisleno. Iako želimo da zaštitimo decu od ovakvih stvari u životu , to nije moguće.

Šta ako ga uznemirim?

Šta ako dete počne da plače u toku razgovora ili ako se uznemiri?

Događaj je taj koji ga uznemirava, razgovor mu daje priliku da ispolji svoju uznemirenost povodom događaja. To je prvi korak u prevazilaženju događaja i uspostavlja razumevanje sveta u kome se to dogodilo.

Pravite stanke ,kratke pauze, u toku razgovora , kako bi dete imalo prostora da zaustavi ,završi razgovor ili nastavi, u skladu sa time kako se oseća.

Dozvolite da shvate da je u redu da ispolje svoju uznemirenost ili bilo koje osećanje i misao. U suprotnom, mogu se truditi da ih zadrže za sebe ii sami se bore sa tim.

Da li treba da pokrenem temu i ako dete ništa ne pita?

Šta ako izgleda da ne želi da razgovara o tome?

Pokrenute temu. Ukoliko ne želi da razgovara ne nastavljati, ne insistirati. Ostaviti „otvorena vrata“ da o tome razgovaraju kada god budu imali potrebu ili kada budu mogli. Biti prisutan i dostupan.

Deca nekad radije govore o drugoj deci i njihovim osećanjima nego o svojim.

Šta ako mu je potrebno više nego što mogu da pružim?

Većina ljudi je uznemireno i u redu je nudete i vi.

Ako dete ima intenzivna osećanja duže vreme, koja ometaju funkcionisanje, spavanje, komunikaciju, ishranu, odlazak u školu, odnos sa vršnjacima, dobro je razgovarati sa psihologom, pegagogom o tome. Postoji organizovana podrška pri školi i zavodu za mentalno zdravlje kao i stručnim uduženjima i savetovalištima.

Bilo kada možete potražiti savetovanje , ne morate čekati poseban trenutak ili povod.

Za tekst je korišćen izvor: schoolcrisiscenter.org

Manifestacije akutnog stresa se često preklapaju sa manifestacijama anksioznosti. Iz tog razloga, sami klijenti ponekad navode da su anskiozni ili u stresu u zavisnosti od svog doživljaja, procene, ali i značenja koje pridaju svom iskustvu. Da li je od presudnog značaja da znamo da li se radi o stresnoj reakciji ili simptomima anksioznosti, ne baš. Nije presudno i nije strašno ako pogrešimo, jer su pojave zaista veoma slične i konceptualno povezane, ali je korisno i razlikovati ih, kako bismo razumeli celokupan doživljaj i zašto se tako osećamo.

U tekstu Alicia H.Clark Psy.D. na stranicama časopisa Psychology Today (klik ovde ka originalnom tekstu), objašnjava neke ključne razlike koje treba znati kada su u pitanju stres i anksioznost:

“ Definisanje stresa

Dijagnostički i statistički priručnik mentalnih poremećaja (DSM-V) definiše stres kao: “obrazac specifičnih i nespecifičnih odgovora osobe na stimuluse koji remete njegovu ili njezinu ravnotežu i ometaju je ili prelaze njegovu ili njenu sposobnost za prevazilaženjem. “

U osnovi, stres ima veze sa načinom na koji se nosimo sa stimulusima. Podsticaji mogu biti spoljašnji ili unutrašnji, a kako se nosimo sa drugima mogu biti definisani od strane drugih, ili pomoću naše sopstvene percepcije. Bez obzira na to kako su ove varijable definisane, kada su resursi pod pritiskom stimulusa, stvara se stres. Što je veći pritisak, veći je stres.

Definisanje anksioznosti

Anksioznost, s druge strane, ima tendenciju da se generiše interno i ima veze sa našom percepcijom onoga što će se tražiti, i našim resursima da se sa tim nosimo. Ona obuhvata naš unutrašnji proračun stresa, njegov potencijalni uticaj i, što je najvažnije, naša osećanja o tome: Šta se može dogoditi? Mogu li ja to srediti? Da li imam ono što je potrebno? Šta ako ne bude sve u redu?

Kliničke definicije anksioznosti fokusiraju se na emocionalni stres koji okružuje potencijalni negativni stimulus ili opasnost, a ne nužno i reakciju na sam stimulus. DSM-V, na primer, definiše anksioznost kao: “uznemirujuće očekivanje buduće opasnosti ili nesreće praćene osećajem brige, stresa i / ili somatskih simptoma napetosti. Fokus predviđene opasnosti može biti unutrašnji ili spoljašnji. ”

>> Pročitajte još: Stres na poslu

...

"Stres teži da proistekne iz iskustva pritiska (radni rok, zahtev prijatelja, usporavanje saobraćaja, itd.), Dok anksioznost ima tendenciju da se odnosi na naša osećanja o našem potencijalnom iskustvu i kako ćemo se sa njim nositi (mislim da interna pitanja poput: Da li ću biti sposoban da to prevaziđem? Mogu li to da uradim? Želim li to da uradim?). Ako se stres u osnovi odnosi na naše iskustvo pod pritiskom, anksioznost se odnosi na naša osećanja o tom iskustvu.”

…

“Stres ima tendenciju da bude situacioni i odnosi se na sadašnju i stvarnu potražnju. Naš šef očekuje od nas da ispunimo rok, naš supružnik očekuje da pokupimo hemijsko čišćenje, naša deca očekuju da ih pokupimo iz škole, klijent očekuje da isporučimo proizvod. Osećamo stres dok radimo ono što je potrebno da bi se ispunili životni zahtevi. 

Anksioznost ima tendenciju da se bavi budućnošću, onim što se može dogoditi i kako se povodom toga osećamo. Vebster definiše anksioznost kao “strah ili nervozu u vezi sa tim šta se može dogoditi; veoma izražen osećaj da se želi uraditi nešto. ”[i] Anksioznost je kognitivni konstrukt o nekoj budućoj mogućnosti, dok se stres doživljava kao nešto što se sada događa.”

…

“Pošto je stres često zamišljen kao odnos prema spoljašnjem pritisku, često se oseća situacijskim i stoga izvan naše kontrole. Na taj način stres retko stvara osećaj krivice ili stida. Umesto toga, stres je ponekad čak i kulturno cenjen kao znak časti ili statusni simbol.

Anksioznost, s druge strane, nije povezana ni sa osećajem ponosa, niti sa osećajem da činimo najbolje što možemo. Umesto toga, anksioznost se obično doživljava kao slabost, mentalni nedostatak i stoga nešto čega se treba stideti.”

>> Procena nivoa stresa

…

“Stres i anksioznost dele fiziološke sličnosti.

Pa ipak, uprkos definicionim, kliničkim i kulturnim razlikama, stres i anksioznost su fiziološki nerazlučivi. U svom najvećem intenzitetu, oni dele gotovo refleksivnu "reakciju odbrambenog preživljavanja", poznatu kao borba ili beg, koja pokreće kaskadu fizičkih promena duž hipotalamičko-hipofizno-adrenalne (HPA) ose pripremajući telo za pretnju. Pažnja je izoštrena, energija je pojačana, dok su kiseonik i imunitet pojačani i spremni za akciju. Iako intenzitet odgovora na pretnje može da varira, iskustvo stresa i anksioznosti u našim telima je manje-više isto - fiziološki se gotovo ne razlikuje. Iskustvo stresa kod jedne osobe je iskustvo druge osobe za uznemirenost i obrnuto.”

…

“Mi određujemo kako definišemo svoje iskustvo.

Snaga našeg razmišljanja kada je u pitanju stres i anksioznost ne može biti potcenjena. Sa stresom i anksioznošću koji dele isti fiziološki otisak, razlika je u tome kako definišemo naše iskustvo. Značenje koje pridajemo iskustvu je način na koji konstruiramo naše emocije. Možemo reći da smo pod stresom oko velikog projekta na poslu, ili da smo zabrinuti zbog velikog projekta na poslu. Svako značenje može biti isto ili radikalno drugačije. Jedina stvar koja razlikuje ova dva opisa je ono što svaka od tih riječi znači vama i vašoj publici. Za neke, ove reči znače isto, ili blizu istoj stvari. Ali za druge, anksioznost i stres mogu biti veoma različiti. Shvatanje da imamo kontrolu nad načinom definisanja našeg iskustva može biti moćno sredstvo u njegovom upravljanju.

Iako postoje značajne konceptualne razlike između stresa i anksioznosti, postoje mnoge sličnosti, uključujući i interakciju i preklapanje između njih. Stres oko radnog roka danas može podstaći zabrinutost zbog budućih rokova, saobraćajni stres ujutro može da vas izjeda, kako ćete se nositi sa ostatkom dana.

Štaviše, postoje kritične individualne razlike u načinu na koji razmišljamo o stresu i anksioznosti, i kako definišemo naše iskustvo. Prema najnovijoj nauci, naše iskustvo emocija prati način na koji razmišljamo i definišemo ih. 

Sjajna vest je da mi kontrolišemo kako označavamo naše iskustvo, koje zauzvrat može da transformiše kako ga doživljavamo. Na kraju, razlika između stresa i anksioznosti ima više veze sa tim kako ih definišemo u našem životu nego sa onim što oni tehnički znače. Najvažnije je kako razmišljamo o našem iskustvu.”

Priredila : Marijana Vilimonović, psihološki savetnik

Originalni tekst: Alicia H. Clark Psy.D., Hack Your Anxiety, https://www.psychologytoday.com/us/blog/hack-your-anxiety/201903/curious-about-the-difference-between-stress-and-anxiety?amp

Da li moraju da postoje zabrane u parnerskom odnosu? Kada bismo imali takav stav da naš partner može da radi šta hoće ili da mi možemo da radimo sve što nam padne na pamet, da li bismo imali zdrav partnerski odnos?

Izgovaranjem sudbonosnog „Da“ pristajemo na kompromise, dogovore, promene, razvoj, sreću, izazov, otkrivanje novog, otkrivanje starog...svega tu ima , potrebno je razvijati svoju sposobnost za ljubav prema sebi i drugome.

Gotovo da nema zanimanja koje nije stresno i osobe koja nije nikada doživela stres na poslu. Ali, ne doživljavaju svi sa istom poslovnom pozicijom identičan nivo stresa. Neki ljudi su otporniji od drugih.

Ovaj tekst je namenjen osobama koje prolaze kroz proces razvoda, ali i onima koji ih imaju u svom okruženju, kako bi, kao pomagači, bolje razumeli složenost situacije u kojoj se njihovi prijatelji ili rođaci nalaze.

Konflikti među supružnicima koji nastaju „zbog dece“, uglavnom se svode na kritikovanje onog drugog roditelja zbog toga što je takav kakav jeste. Jedan od kriterijuma izbora partnera jeste upravo način na koji vidimo tu osobu kao roditelja.